Можда је занимљиво имати ово аутсајдерско виђење Википедије и њеног развоја.
Непрофитни идеализам на интернету
Аутор: Тимоти Гартон Аш (енгл. Timothy Garton Ash) за Трибуну. Тимоти је професор европских студија на Оксфорду и истраживач института Хувер на Стенфорду. Шпански превод објављен у Ел Паису 17. јануара 2011. Превод са шпанског за Викимедију Србије: Славен Косановић
Википедија је напунила 10 година у суботу 15 јануара. Уједно је и пети сајт по ранкингу посјета на интернету. Отприлике 400 милиона људи је користи сваки мјесец. Сигурно да је већина читалаца овог чланка међу њима. Када неко жели да провјери неку информацију употријеби Гугл, а затим, половину пута изабере везу ка Википедији за почетно истраживање.
Оно што је невјероватно код ове бесплатне енциклопедије која већ садржи више од 17 милиона чланака на више од 270 језика, је то што је скоро у цјелини пишу, уређују и сами регулишу неплаћени волонтери. Сви други најпосјећенији сајтови су вишемилионска профитна предузећа. Фејсбук, са скоро 100 милиона више корисника недавно је процјењен на око 50 милијарди долара.
Када се посјети Гуглова централа у Силиконској долини, види се један огроман комплекс модерних зграда са канцеларијама који изгледа као главни град неке суперпотенције. Видљив је понеки траг веселог и безбрижног тона који је у почетку карактерисао ово предузеће као што је неколико комада Лего коцкица на улазу. Међутим, данас је потребно потписати уговор о чувању повјерљивих информација, прије него се прође кроз врата. Језик Гуглових директора чудно осцилира између језика једног генералног секретара УН-а и једног трговца аутомобилима. У првом моменту разговарамо о људским правима, а већ у наредном "представљамо један нови производ".
Насупрот томе, Википедију надгледа једна непрофитна задужбина. Задужбина Викимедија се налази на спрату једне анонимне зграде у центру Сан Франсиска. Потребно је добро лупнути у врата да би се могло ући. Унутра, изгледа онако како у ствари и јесте: једна скромна међународна невладина организација.
Да је главни архитекта Википедије, Џими Вејлс, својевремено одлучио да је комерцијализује, данас би могла вриједити милијарде долара. Ставити све под плашт непрофитне организације, како ми је Вејлс рекао у шали, је најглупља и најинтелигентнија ствар коју је урадио у свом животу. Више него било који велики веб сајт на свијету, Википедија и даље представља утопијски идеализам првих херојских времена интернета. Википедијанци, како воле себе да зову, су мушкарци и жене који имају једну мисију. Та мисија коју извршавају са одважношћу, своди се на ову скоро ленонистичку фразу (наравно мислим на Џона Ленона а не на Владимира) човјека ког сви зову Џими: "Замислимо један свијет гдје би свака особа на планети могла да има слободан приступ збиру свог људског знања".
Сугестија да је могуће постићи овај утопијски циљ преко свјетске мреже волонтера који би радили без накнаде, уређујући сваку врсту текстова и да то писање буде одмах доступну свима у свијету, наравно, била је једна луда идеја. Ипак, ова војска лудака је прешла дуг пут за само 10 година.
У Википедији има битних грешака. Квалитет чланака много варира како од теме до теме тако и од језика до језика. Многи чланци о битним личностима су некомплетни и пристрасни. Много зависи од тога да ли постоје један или два Википедијанца истински стручна за тему на конкретном језику. Википедија може бити невјероватно добра у опскурним аспектима популарне културе, али невјероватно лоша у неким темама од општег интереса. У верзијама са најдужим стажом (на енглеском и њемачком, на примјер), заједнице корисника волонтера су успјеле да текстови буду доста поуздани и провјерљиви захваљујући подршћци мале екипе из задужбине и поврх свега, захваљујући инсистирању на референцама са директним везама на изворе.
У сваком случају, по мом мишљењу, још увијек треба добро провјерити ствари прије него се цитира било каква информација која се нађе на Википедији. Један чланак у Њу јоркеру је поменуо једну интересантну разлику између корисног и поузданог знања. Један од највећих изазова енциклопедије у наредним годинама биће скраћивање те разлике између корисног и поузданог.
Други велики изазов је проширити ову авантуру изван постпросвјетитељског запада гдје се родила и гдје се осјећа комотном. Један експерт ми је рекао да приближно 80% посто доприноса долази из земаља које припадају Организацији за економску сарадњу и развој (енгл. OECD - Organisation for Economic Co-operation and Development). Задужбина претендује да достигне цифру од 680 милиона корисника до 2015. године и вјерује да ће највећи број њих стићи из Индије, Бразила и земаља Блиског истока.
Међутим енигма не лежи у томе што на Википедији има очигледних грешака, него због чега тако добро функционише. Википедијанци овдје нуде више објашњења. Настала је релативно рано када још увијек нису постојали бесконачни сајтови гдје би први интернаути могли да троше своје вријеме. Једна енциклопедија генерално укључује провјерљиве податке а не обична мишљења: уобичајени материјал и проклетство блогосфере. И поврх свега тога, Википедија је имала срећу са својим заједницама сарадника и уредника. За димензије које има, тим уобичајених сарадника је неочекивано мали. Неких 100 000 људи праве више од пет чланака мјесечно, док се најстарије и највеће Википедије, на примјер енглеска, њемачка француска и пољска, одржавају захваљујући једној малој групи од укупно 15 000 сарадника од којих сваки прави више од 100 доприноса (измјена) мјесечно. У већини случајева ради се о младим, неожењеним и образованим људима. Сју Гарднер, директорка Задужбине Викимедија, каже да може препознати да ли је неко Википедијанац са удаљености од 100 метара.
Као што је случај са многим најпознатијим веб сајтовима на свијету, Википедија има предност у томе што се њена централа налази на мјесту које њен шеф адвокатског тима, Мајк Годвин, зове: "склониште за слободу изражавања под именом Сједињене Државе". Све њене енциклопедије на различитим језицима и без обзира гдје живе њихови сарадници, физички се налазе на серверима које задужбина посједује у САД-у. Стога уживају правну заштиту у вези слободе изражавања коју нуди дуга традиција САД.
Ипак, Википедија је успјела избјећи спирале злоупотреба и увреда садржане у познатом Годвиновом закону (заслуга тог истог Мајка Годвина) а који каже да "како се нека дискусија на вебу развија, вјероватноћа да се појави једно поређење у ком се помиње нацисте или Хитлера постаје 1". Дијелом, то је због тога што се једна енциклопедија бави чињеницама, али такође због тога што Википедијанци троше много времена бранећи правила цивилизоване сарадње сажетих у правилу учтивости, противећи се тако свакојаким покушајима вандализма.
Правило учтивости -у француској верзији преведено као savoir-vivre- је један од пет стубова Википедије. Од самих почетака, Вејлс је рекао да мора бити могуће комбиновати учтивост и искреност. Око тог принципа развила се читава једна информатичка школа бонтона -праштање, викитикета-, са скраћеницама као што је ПНН (Претпостави најбољу намјеру). Када се појаве нецивилизовани корисници, учтиво се разговара и дискутује с њима, затим добију упозорење и на крају, ако наставе са истим начином понашања, уклања им се могућност приступа (блокира им се приступ Википедији). Не знам да ли се исто дешава на верзијама енциклопедије на језицима као што су лужичкосрпски, гагаушки или самоански. Википедија може имати своје властите области у којима се не поштује учтивост и цивилизовано понашање. Али ако једна језичка заједница крши та правила у више наврата, задужбина има моћ да ту језичку верзију енциклопедије уклони са својих сервера (Wikipedia је једна правно регистрована марка, док други Wiki-ne знам шта, нису; на примјер Викиликс, нема никакве везе са Википедијом, а чак није ни вики, односно није простор колективне сарадње на мрежи).
Још увијек не знамо да ли су убиства у Туксону у Аризони, производ отровног недостатка учтивости политичке дебате у Америци, тј. коментари који се чују на радију и кабловској ТВ мрежи као што је Фокс њуз истићу то као проблем. Можда је само ријеч о једном лудаку који је, просто речено, једноставно луд. Међутим, политички отров који се свакодневно дестилира у Сједињеним Државама је једна непорецива стварност. У таквој депресивној ситуацији, добро је да можемо славити један амерички изум који упркос свим својим недостацима, покушава да прошири по свијету једну посебну мјешавину непрофитног идеализма, знања и учтивости.
Барселона, 18. јануар 2011.
